Šta uraditi kada posumnjate na vršnjačko nasilje?

0
0

Vršnjačko nasilje je veoma često udarna tema u svim medijima, zapravo kad god se pojavi neki novi YouTube snimak takvog sadržaja. Svi još pamtimo onaj u kome devojčica u školskom dvorištu pokušava da izbegne udarce druge devojčice dok joj nasilnica viče: „Skloni ruke!”, da bi mogla da je udara po licu.

Ovakve potresne scene obično se dešavaju tokom školske godine, pa tako na YouTubeu možete naći snimke vršnjačkog nasilja od pre 3 nedelje, 4, 5 i 7 meseci, godinu ili dve. Vršnjačko nasilje ne dešava se samo u školama, ali tu su nastavnici i drugi pedagoški radnici obučeni i dužni da prepoznaju i sankcionišu takvo ponašanje.

Priprema je pola posla

Ipak i roditelji treba da znaju kako da se izbore sa ovim problemom. Obično kad dete koje npr. nosi naočare ili protezu dođe kući i kaže da su ga podbadali ostali, roditelji kažu: „Deca su baš surova”. A razmere te surovosti poslednjih godina sve češće viđamo na društvenim mrežama, ali i u medijima sa nacionalnom frekvencijom koji šokirano prenose te snimke. Pre samo 6 godina Srbija je bila u šoku kad se četrnaestogodišnjak Aleksa Janković ubio, ne mogavši da izdrži maltretiranje svojih vršnjaka. Od tada se govori o pooštravanju zakona.

Iako nekih pomaka u kažnjavanju nasilnika jeste bilo, još uvek nije usvojen tzv. Aleksin zakon, koji predlaže kažnjavanje nasilnika, ali i roditelja, nastavnog osoblja i direktora škola koji na vršnjačko nasilje ne reaguju. Dok se ovo pooštravanje sankcija za nasilnike ne desi, važno je da se roditelji osposobe da sami prepoznaju nasilje.

Znaci da dete trpi vršnjačko nasilje

Da bi mogao ispravno da reaguje i spreči eskalaciju vršnjačkog nasilja, važno je da roditelj ume da prepozna znake nasilja, i kod deteta koje nasilje trpi, ali i kod onog koje je nasilnik. Psihoterapeut Marija Milenković otkriva koji su to znaci koji ukazuju na problem:

  • povlačenje u sebe,
  • nevoljnost,
  • nevoljno odlaženje u školu,
  • odbijanje hrane.

Sve ovo mogu biti prvi znaci da se dešava tako ozbiljan problem kao što je vršnjačko nasilje. Marija Milenković kaže da su i nasilno dete i ono koje trpi nasilje zapravo dve žrtve naučenih modela ponašanja, ali da su žrtve različitih nasilnika. Zbog toga treba raditi sa oba deteta, a najvažnija stavka je međusobno poverenje u odnosu roditelj–dete.

Ispravan redosled reakcija roditelja

U školama postoje timovi za prevenciju nasilja, čiji su članovi direktor škole, psiholog, pedagog, nastavnici i učitelji, i ovo telo treba da bude prvo obavešteno o problemu.

„Prva reakcija roditelja treba da bude obraćanje stručnoj službi, školskom pedagogu ili psihologu, pa i psihologu pri domu zdravlja, koji, takođe, može dati koristan savet”, kaže Marija Milenković. Ona upućuje i na mogućnost daljeg procesuiranja kroz sudove.

Nadležnost u postupanju kod vršnjačkog nasilja van škole imaju i prosvetni savetnik iz školske uprave grada, prosvetni inspektori iz gradskog i republičkog sekretarijata za obrazovanje. Jedan od najbržih načina da dobijete konkretan savet jeste pozivanje SOS telefona za prijavu nasilja u školama – 0800/200-201.

Ko su najčešće žrtve vršnjačkog nasilja?

Nasilnici koji maltretiraju svoje vršnjake za mete često biraju decu određenog ponašanja. Psiholozi kažu da su to najčešće:

  • deca koja deluju da ne mogu da se brane,
  • deca koja su bojažljiva i povučena,
  • osetljiva ili obazriva deca.

To ne znači da decu treba da vaspitavate kao neosetljivu i razmetljivu, ipak važno je da siledžiji ili potencijalnom siledžiji ne pokažu svoju ranjivost.

Bitno je da znate da nasilje nad vršnjacima mogu podjednako vršiti i devojčice i dečaci, a samo nasilje ne mora biti isključivo fizičko, već je ono i psihološko, ali i zasnovano na društvenim mrežama, odnosno internetu.

Šta je sve psihološko nasilje?

Fizičko nasilje je najuočljivije, dok u psihološko spada bilo koja vrsta zadirkivanja, izigravanja, ismejavanja, omalovažavanja, pridodavanja raznih pogrdnih imena, ugrožavanja ličnog integriteta ličnosti, objašnjava psihoterapeut Marija Milenković. Ona kaže da su sve tri vrste nasilja podjednako zastupljene, ali da nasilje putem interneta u poslednje vreme prednjači.

Na društvenim mrežama i forumima savetuje se da dete naučite da nikada ne napada prvo, ali da ga naučite i kako da se zaštiti, pa tako roditelji forumaši jedni drugima najčešće preporučuju neke od brojnih kurseva samoodbrane, ali i bliskost i poverenje sa sopstvenom decom, pre svega. Ono što racionalni očevi obično savetuju sinovima je: „Nikada ne napadaj prvi, ali ako te neko dira, onda slobodno udri!”